"Tito je mojoj majci rekao da je oca ubio Leka Ranković" Krcun se zamerio maršalu pa nastradao, njegova smrt ostala je najveća misterija Jugoslavije
Dodajte Kurir u vaš Google izbor- Slobodan Penezić Krcun poginuo je 1964. u saobraćajnoj nesreći na Ibarskoj magistrali, ali zvanična verzija nikada nije prihvaćena bez sumnji.
- U javnosti su godinama kružile priče da je stradao po Titovom nalogu, uz tvrdnje umešanosti i Aleksandra Rankovića.
Slobodan Penezić Krcun, prvi načelnik Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA) za Srbiju, ministar unutrašnjih poslova NR Srbije i predsednik Izvršnog veća Skupštine SR Srbije, poginuo je u saobraćajnoj nesreći na današnji dan 1964. godine. Njegova smrt ostala je pod velom misterije, pošto zvanična verzija o nesreći nikada nije prihvaćena u narodu, a vladalo je mišljenje da je nesreću iscenirao lično Josip Broz Tito.
Krcun je najpoznatiji po odlučujućoj ulozi u hvatanju generala Dragoljuba Draže Mihailovića, koji je uhapšen 13. marta 1946. godine. Posle Drugog svetskog rata, obavljao je nekoliko visokih društveno-političkih funkcija i postao jedna od odlučujućih figura iz redova srpskih funkcionera u komunističkoj Jugoslaviji.
Zvanična verzija smrti
Krcun je život izgubio u saobraćajnoj nesreći na Ibarskoj magistrali, u blizini sela Šopić kod Lazarevca. Tog 6. novembra se uputio na sresku konferenciju Saveza komunista u Titovom Užicu, a ova nesreća je i danas je ispunjena kontroverzama. "Oldsmobil" registarskih oznaka BG 20-55, u kome se nalazilo pet osoba, sleteo je sa druma i u udario u drvo. Dva dana kasnije, 8. novembra 1964. godine, Krcun je sahranjen u Aleji narodnih heroja u Beogradu. Stradao je i Svetolik Lazarević, a vozač Milorad Lomić preminuo je od posledica povreda nekoliko dana kasnije. Tada su teško povrđeni Olga Živković i Ljubo Mijatović.
Zvaniči izveštaji o nesreći kažu da se automobil kretao velikom brzinom po klizavom putu. Padala je kiša i put je bio pokriven prašinom koju je izbacivala obližnja termoelektrana. Automobil je pre nesreće obišao kombi i onda, iz nepoznatih razloga izgubio pravac, udario u stub-branik koji ga je ponovo vratio na kolovoz, potom udario u drugi stub-branik i potom sleteo sa puta. Uprkos velikom nagibu auto se nije prevrnuo, već je svom snagom udario u drvo jasena.
Krcun je, po zvaničnoj verziji, bio živ u trenutku kada ga je policija, koja je došla na mesto nesreće, izvukla iz vozila. Smešten je u policijsko vozilo i krenuo ka lazarevačkoj bolnici. U toku puta je preminuo.
Ubijen po Titovom nalogu?
Međutim, u narednim godinama sve je glasnija bila drugačija verzija o onome što se dogodilo 6. novembra 1964 - da to nije bila saobraćajka, već da je ubijen po nalogu Josipa Broza Tita. Razlaz između Tita i Krcuna u prethodnom periodu, a o kome se šuškalo, dao je povoda za ove priče.
Titu se navodno nije svidelo Krcunovo slobodno iznošenje mišljenja u javnosti, a veliki problem bio je to što je Krcun bio “previše” Srbin. Navodno je maršal, kada su mu rekli za Krcunovu pogibiju, izgovorio: "Au, majku mu božju, zar je već pola jedan!"
Istoričar Venceslav Glišić, opisujući poslednji susret Tita i Krcuna na Brionima 1963. godine, zapisao je da je Penezić Brozu rekao da je nekorektan prema Srbima i da su mu uvek srpski ratni komandanti sumnjivi, te da se udaljava od naroda. Tita je to mnogo naljutilo, a Penezić mu je još dobacio: "Jedino ne znam kad ce doći red na nas dvojicu", misleći na Aleksandra Leku Rankovića i sebe. Manje od dve godine nakom Krcunove smrti, Leka je na Brionskom plenumu 1966. godine uklonjen sa političke scene Jugoslavije. Slobodan Ranković, sin Aleksandra Leke Rankovića je kasnije pričao: "Kada je poginuo Krcun, tada sam jedini put video svog oca da plače.”
Priče o ubistvu Krcuna bile su podgrejane i činjenicom da Tito nije prisustvovao sahrani. Nije poznato gde je bio 6. novembra, ali je 7. na Brdu kod Kranja primio američkog glumca Kirka Daglasa.
Reditelj Srđa Penezić, Krcunov sin koji je preminuo 14. novembra 2025. godine imao je samo 12 godina kada je njegov otac Slobodan poginuo. Jednom prilikom govorio je o smrti svog oca.
"Ne mogu ja da znam, imao sam 12 godina kada je poginuo. Ima jedna zanimljiva priča, ispričao sam je jednom, ali malo je ljudi zna. Davno još, bio sam tad dečko od nekih 15 godina, zvoni telefon kod nas, ja se javljam - to je bilo ono vreme kada su telefoni imali kratke gajtane i kad je čovek morao da stoji pored da bi razgovarao - s druge strane glas kaže: 'Ovde kabinet maršala Tita'. Misleći da se to šali neki moj drug, kažem: 'Ma, daj Dule, spusti slušalicu.'
Naiđe moja majka pita šta je, odgovorim da zezaju, kao kabinet Maršala, na to će ona 'ne, ne, daj mi slušalicu'. Mene to nije zanimalo, izađem iz sobe. Prođe pet-šest dana, vidim majku vrlo konzervativno i ozbiljno obučenu, što se retko njoj dešavalo, u nekom kostimu, tako se tada to zvalo. Kaže: 'Idem da se vidim sa Titom.' Bila tamo, pričala, vratila se i tu se tada priča završila što se mene tiče.
Mnogo godina kasnije, uveliko sam živeo u Njujorku, dođe Dobrica Ćosić u Ameriku i zove me da se vidimo. Čitao je roman koji smo Velja Abramović i ja napisali i tvrdio makar da mu se dopada. On i otac su baš bili pravi prijatelji koji su se znali još iz Druge proleterske. Dobrica je bio uvek prijatan prema nama i uvek je bio željan da nam pomogne. Nađemo se, sećam se, sedeli smo u nekoj kafani tamo u Midtaunu. I tada mi je ispričao kraj priče sa majkom i Titom.
Naša majka, koja nije htela da nas decu upliće u sve to, nikada ništa o tom sastanku nije rekla. Ispostavilo se da je išla bukvalno da ga pita da li je istina da je naš otac ubijen. Tito joj je rekao: 'Jeste, ubijen je', i dodao: 'ako vas zanima ko ga je ubio, ubio ga je Aleksandar Ranković'. Normalno, niti je Dobrica u to poverovao, niti moja majka, niti ja kad sam čuo. Pominjem sve ovo zato što je ona ozbiljno uzimala u obzir da je otac ubijen. Čim je imala potrebu da ode kod Tita da se o tome raspituje, znači da je stvar ozbiljna. A Tito, kao veliki manipulator, iskoristio je tu priliku da protivnika kog je već porazio (Rankovića, prim. aut.) dodatno još malo sroza ako može.
Ja sam primećivao promenu kod majke, koja mi tad nije bila jasna, ali moguće da ima veze sa tim susretom - ona više nije išla na partijske sastanke. Ti sastanci su bili jednom nedeljno, u to vreme za njih je to bila prilika da vide društvo iz starih vremena. Ona je tad to sve prekinula", pričao je Srđa Penezić u jednom od retkih intervjua.
Bonus video: